Jarmila Vešović (1954) u svom radu kontinuirano neguje iskustva nasleđa podneblja iz koga potiče uporedo reinterpretirajući tekovine evropskog visokog modernizma. Bliski enformel poetici, radovi iz najnovije serije i dalje otkrivaju senzacije i eksperimente samom materijom slikarstva opcrtavajući introspektivni prostor energetskih preobražaja. Kombinovanjem grafičkih i slikarskih tehnika u više slojeva na transparentnim podlogama (japanskom papiru, gazi ili svili) umetnica istovremeno teži uspostavljanju trodimenzionalnosti površina, ali i stvaranju atmosfere spiritualnog koje baštini u tradicionalnom fresko slikarstvu, a prepoznaje u prirodnim fenomenima i materijalnoj datosti svega prisutnog.

Izložbu otvara prof. Irina Subotić, istoričar umetnosti

(…)

Crna Gora predivna zemlja planina planina i mora, zemlja kulture predaka u kojima se vekovima neguje umetnost fresaka – bila je izvor njenih prvih ličnih istraživanja.
Danas, u ovom konfuznom i toliko alarmantnom vremenu koji vlada umetničkim svetom, poslednji radovi Jarmile Vešović su diskretne svetlosne melodije koje se infiltriraju i nagoveštavaju u stratama bezoblične materije (matière informelle). One su svetlost koja se provlači kroz stene, trag prolaza u utrobi dubokih slojeva koji bi se ponovo ukazao na površini.
Ovaj savršeni sklad između elemenata vode, stene, humusa je poetsko pevanje u svom stalnom pokretu, nemir jedne prirode u previranjima, u hodu ka novim mutacijama.
Savršen spoj primordijalne materije i duha, Jarmila Vešović drobi kamen, stenu, zemlju i iz njih izvlači esencijalno koje zatim zatrpava mekom materijom. Papiri, osnove tkanja se prožimaju i prespajaju do svojih krajnjih granica.
Već od 1980.godine, Rene Berže predosetio je potencijale jedne umetnosti koja više korespondira sa problemima i nadama današnjice. Tada je pisao : « Priroda, uprkos svom beskrajnom strpljenju, ne može se bezgranično rabiti. Ona nije neukrotiva ili je to neznatno, ali može nas, što je još opasnije, izneveriti. Tehnologija, kći-majka nauke, uspeva da izgradi prestižne utvrde koje polako ostaju bez vazduha. Umesto da odmerava snage prirode da bi ih kontrolisao, umetnik odlučuje da nam ih senzibilizuje. Napuštajući formule kojima se toliko ponosimo, on traži da se uskladi sa ritmovima. Gledano sa distance, čuvena formula Emc2, kroz Ajnštajnov enigmatični pogled, pronalazi put ka slikarstvu kao ka putu svetlosti i materije…

Suzan de Konink / Suzanne de Conninck, Muzej moderne umetnosti grada Pariza (iz predgovora kataloga)