Top
m

Mediji o nama

  |  Mediji o nama

2014-03-24

2014-03-24

НАЈАВА: У Продајној галерији „Београд“ у току је изложба слика Миленка Жарковића. Уметник је изложио тридесетак слика које је назвао: „Линија хоризонта“.Говори Братислав Љубишић.

Да ли је слика настала из силне жеље њеног имаоца да се догоди улазак природе у интиму собе? Питање које је поставио доста давно Бернард Беренсон у знаменитом делу о ренесансном сликарству: „Како се гледа слика“.Свакако да је потреба да се сивило ентеријера преиначи имала важну улогу. Такође, и осећај да се не треба искључиво бавити побожним осећањима како би слика имала оправдање да постоји- она може да буде и део оптимистичкијег односа према животу. Учење отаца средњег века да је живот на земљи казна и да је у сваком случају човек грешник јер је склон уживањима- доводило је до правих погрома: куга, као последица нехигијене или тоталноног прљавог живљења, била је чести убица који би исражњавао читаве градове.У ренесанси се појавила потреба да се сликом одбрани мир ентеријера и да се створе услови живота достојни човека. Постепено окретање антици и нарочито тековинама римске градске културе, доводи до знатнијег напредка у свакодневном животу. И тако све до почетка двадесетог века када је хигијена постала обавеза. У читавом процесу улога слике је била итекако важна. Насликани пејзаж би уносио спокој у мртвило свакодневице. Пејзажи су постали нека врста потребе: и славни Доменикос Теотокопулос наслика чист пејзаж: „Толедо у олуји“! То је била круна посла који су започели Чимабуе и Ђото. Данас, када гледамо мирноћу- која је главни актер у стваралаштзву Миленка Жарковића- не можемо да се отмемо утиску да је настајање цивилизације било скопчано са великим жртвама. То што је „Линија хоризонта“ у стању да учини посматрачу, хладноћа плаветнила и равномерно распоређене боје уз обилну употребу шпахтле, је нешто најдрагоценије на овој изложби.Вештим избором мотива, уметник је стигао до предворја апстракције. Редуковани елементи који би пружали већи број података о објективној природи, отсуство човека и, то је најуочљивије, непостојање било какве назнаке покрета- камо ли самог кретања- дају овим сликама симболику која захтева одгонетање. Шта је у овом случају посматрачево гледање ако не акција коју је уметник приредио као врсту замке. Филозофско постојање простора и времена на овим сликама све време опседају посматрача. Шта је ту игра, која је неопходна у уметности? Где се сакрила драматика трајања? Све је сведено на наглашену геометрију, на хоризонталност и на тишину. Својевремено је Хемингвеј написао: „Љубав је љубав- шала је шала. Али је увек тишина када златна рибица умире!“ У овом случају слика названих „Линија хоризонта“ стижемо до загонетке у којој је трајање бескрајно. Нема елемената који би га одређивали, мерили. У ту сврху постоје и називи слика- „Додири плавог и жутог“, на пример. Или: „Мирна обала“- обала на коју ниједан талас не налеће!

Да закључим: у времену када је слика по многима мртва ствар, када је класично поимање пејзажа у потпуности одбачено, ово стваралаштво делује као својеврсни крик интелектуалца у борби против агресивности примитиваца. Управо је то што итекако оправдава постојање слика у којима је победник онај што уме да сагледа буру у чаши воде! Васпитана имагинација, посебан однос према функцији и месту слике у духовном животу- то је оно што нас, најпре, упозори: уметник спасава себе и друге од заблуде. Уметност је, уствари, неуништива и само се притајена, бори.

Миленко Жарковић је рођен 1940. године. Београдски је ђак- Академија ликовних умтности. Уз сликарством, бави се и теријом уметности и критиком. Ово му је 11. самостална изложба и добитник је значајних награда.

Четвртак, 3. април, 2014. године.

Радио Београд 2.

„Културни кругови“ 15-17. часова.

2014-03-06

WEB CASOPIS GRAD

http://casopisgrad.com/k/izlozba-dobrivoja-rajica-u-prodajnoj-galeriji-beograd

6. mart 2014.

Izložba Dobrivoja Rajića u Prodajnoj galeriji Beograd

U četvrtak, 6. marta u 19 časova, u Prodajnoj galeriji Beograd otvara se izložba Dobrivoja Rajića „Unutrašnja slika“

Umetničko istraživanje Dobrivoja Rajića poslednjih godina kreće se u pravcu ispitivanja mogućnosti kombinovanja grafičkih i slikarskih tehnika, kao i povezivanju raznorodnih i naizgled nepremostivo različitih motiva i likovnih elemenata u jedinstvenu celinu. Organizovani kao poliptisi velikih formata, radovi iz ciklusa Unutrašnja slika uprkos svojoj asocijativnosti, zapravo su proizvodi su ,,unutrašnje nužnosti “ i manifestacije autonomnog statusa slike. Apstrahovanjem prepoznatljivih formi i njihovim re-komponovanjem nastaju efemerni prizori, bliži metafizičkom nego organskom ili geometrijskom poretku.

(…)

Ciklus Unutrašnja slika Dobrivoja Rajića koji je pred nama već nazivom otkriva suštinu sadržaja. Fino tkanje materije slike uvećano i naglašeno – odnosno rekonstruisano slikarskim postupkom govori o unutrašnjem monologu slike, odnosno dijalogu forme i smisla, sadržaja i značenja. Iako krajnji produkt može na mah podsetiti na Pollock-a, ovde se radi o sasvim drugačijem pristupu i konsekventno krajnjem rezultatu. U ovom radu Rajić uvećava niti i mreže tkiva slike da bi dobio poziciju iz koje može sondom da prodre kroz najsitnije pore do skrovitih dubina slikane materije. Gotovo forenzički beleži slike i preseke prodora i slojeva radi definicije tkiva i njegove suštine. Prodor u dubinu, ipak, zaustavlja pre izlaska na drugu stranu – iza ogledala, ili u onostrano, kako bi izbegao poziciju u kojoj svetlo izlaska iza, izvan i iz, svojim intenzitetom poništava dubine prostora koji su sakriveni od svetla obe strane i koji čine supstancu materije slike, ali i jezgro vezivanja zamisli i smisla. U samoj tehničkoj izvedbi autor čisto slikarskim sredstvima precizno rekonstruiše unutrašnjost slike na njenom licu. U tom procesu, u osnovi mimetskom, predstavlja materiju koja nosi sliku, dajući joj karakter glavnog događaja, uvodeći tautološki proces predstavljanja samim sobom. Asocijativnost stvorenih struktura i kompozicija čini ove slike slika čitljivim na poseban način: „prepoznavanjem“ motiva zabunom se posmatrač vezuje za sliku koja ga zatim dalje kroz sistem asocijacija uključuje u ličnu rekonstrukciju smisla i prepoznavanje znaka i značenja.

Dejan Radovanović, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)