autor: Zdravko Vučinić
teorija
2012-12-25
U najnovijoj studiji o slikarstvu Petra Lubarde, Zdravko Vučinić iznosi tezu po kojoj bi se opus ovog umetnika posmatrao kao svojevrsni fenomen u istoriji našeg slikarstva.
Po mišljenju autora za genezu njegove poetike presudni su bili počeci stvaralaštva, ali težište ovog razmatranja ipak je na na periodu između 1947. i 1957.g., koje je ujedno ključno razdoblje u formiranju celokupnog posleratnog slikarstva.
Umetnik jedinstvene estetske vizije, neraskidivo vezan za tradiciju i podneblje iz koga potiče, a istovremeno i pokretač novih umetničkih tendencija, Lubarda je svojim stvaralaštvom otvorio put slikarstvu apstraktne orjentacije.
(…)
Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predele, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete. Lubarda je ispričao da je jednom prilikom sedeo na drumu ispred roditeljske kuće i posmatrao njene obrise koji su se ocrtavali na pozadini Lovćena. Tada mu je kuća u prvom planu izgledala ogromna prema Lovćenu. Međutim, on je znao da treba hodati satima do vrha, dok je do kuće bilo dovoljno samo nekoliko trenutaka. Pokušavao je sebi da objasni ovu “čudnu pojavu”, koja mu je izgledala protivurečna zakonima fizike. Kasnije je razmišljao o istom problemu i rešavao ga na sebi svojstven način, u nesimboličnim kompozicijama u kojima prostor slike nosi glavnu ulogu
(…)
U ovim radovima pejzaž je “zaboravljen”. Kao neka vrsta njegovog produkta, na površini platna su iskrsli cvetovi i plodovi, lišće i grančice, koje su premrežile slikano polje. Sve se pretvorilo u oblik gotovo neobavezne igre zelenih, narandžastih i crvenih akcenata razloženih po neutralnom fonu bele ili tek tonski neupadljive podloge. Sve se odvijalo u prvom planu, pri čemu mala diferencijacija koju obeležava punoća pigmenata čini prostor slike tek nagoveštenim. U nekim radovima nema ni toga, jer se slikana predstava sasvim približila dvodimenzionalnoj predstavi, približila se asocijativnom, gotovo apstraktnom promišljanju. Sliku je obasjala svetlost. Ona izvire iz samog motiva i neodoljiovo se prostire preko cele slikane ravni.
Zdravko Vučinić ( iz knjige Fenomen slike Petra Lubarde)
