Vedrana Ivanović (1978) diplomirala je, a potom i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Kao samostalni umetnik aktivno učestvuje u razvoju i realizaciji edukativnih programa i projekata u oblasti vizuelne kulture i kreativnog obrazovanja. Autorkin najnoviji projekat pod nazivom
Converting Global Space to Personal Space obuhvata seriju radova u tehnici ulja na platnu i akvarel crteže različitih formata, nastalih tokom poslednje dve godine. Specifično disciplinovanim i
pročišćenim jezikom ona prikazuje atmosferu javnih prostora i urbanih objekata u službi savremenog čoveka. Iako funkcionišu kao zamagljene tipske prilike, usamljeni pojedinci u masovnim scenama, zapravo su jedinke ,,postmodernog stanja” umrežene u virtuelni splet odnosa i komunikacija, koji ih približavaju koliko i udaljavaju od njihove suštine.

(…)

Govoreći o svojim grupnim portretima ljudi u jasno definisanim prostorima i
situacijama, Tomas Egerer iznosi važno zapažanje o svojevrsnoj polarizovanosti takvih scena, diktiranoj mehanizmima socijalne kontrole: na jednoj strani javlja se euforično uzbuđenje ljudi kojima su obećane razne mogućnosti, na primer potrošača u šoping-molovima, a na drugoj ograničenja koja im nameće sama ta sredina. Rezultat je kanalisana tenzija, vreva koju u potpunosti može da sagleda i osvesti samo budni posmatrač, onaj koji na trenutak uspe da se izmakne iz toka i zaustavi.
Slike i crteži Vedrane Ivanović odaju upravo takvu poziciju privilegovanog posmatrača, koji se zaustavio pred vizuelnom upečatljivošću prostranih urbanih objekata i, gotovo na svoje iznenađenje, u njima opazio ljude. Bilo da su to usamljeni pojedinci na stanici metroa ili obezličeni elementi mase koja disciplinovano struji hodnicima šoping-mola (da bi se tek ponekad odmorila od te silne trke u nekom usputnom kafeu) – očito je da umetnicu najviše zanima interakcija ljudi i samog prostora, način na koji on oblikuje, usmerava ili sputava njihove pokrete i namere. Već i sama pojedinost da su ljudske figure zamagljene, da se razaznaju samo kao obrisi u mirovanju ili pokretu, svedoči o nastojanju da se obuhvati totalitet date situacije, da se prednost ne dâ ni jednoj od dve strane u interakciji. Pažljivo postignut sfumatto slika i crteža, veo koji uporno prekriva posmatrane scene, nežne boje koje jedva uspevaju da pokriju teksturu platna – sve govori o svesnoj nameri umetnice da posebno naglasi distancu i zaseban, izdvojen prostor posmatrača.

Noel Putnik (iz predgovora kataloga)