Izložba Daniele Fulgosi (1967) predstavlja dalju razradu specifičnog portretskog žanra kao složene metafore studije naravi i interpersonalnih odnosa, a inače i kostitiutivnog segmenta njenog grafičkog opusa. Na crtežima nastalim poslednjih pet godina autorka prikazuje portrete ženskih članova porodice, preminulih prijateljica, iščezlih prijatelja, kao i portrete sina – intimnu galeriju likova koji uz autoportrete funkcionišu kao svojevrsni introspektivni niz. Postavljeni kao pojedinačni portreti ili poliptisi, oni kreiraju specifične narative koji održavaju umetničino shvatanje sveta u borbi za očuvanje sopstvenog integriteta , a povezani su u dijaloške strukture ili predstavljeni u formi ispovednog tona.

(…)

Rađeni na osnovu fotografija, od kojih su neke zbog starosti već blede, na granici opstajanja, ovi crteži u srednjim formatima (baka, majka, sestra…), iz serijala Zvučna mladost, dokumentuju pokušaj dostizanja prisnosti sa onima koji su umetnici emotivno bliski, bez obzira u kojem ključu intimnih spona. Ti gro planovi lica, bez naznake pozadina, streme ka punom dodiru sa samim bićem bliskog lika. Iz njih je odsutna bilo kakva sentimentalnost, kao što, na drugom polu mogućnosti, izostaje i moguća hiperealistička distanca. Biće da su i upotrebljeni materijali – vrsta papira, kao i olovka, krejoni, pasteli i sama skromna prezentacija ovih crteža doprineli njihovoj ubedljivosti.
Iako ih je ruka Daniele Fulgosi radila u otprilike isto ili slično vreme, dosta drugačije deluju crteži manjih formata, oni iz serije Kad je svet bio mlad na kojima su prikazani neki od istih likova ali iz dečjeg doba. Minuciozno crtani, kako na planu samih detinjih lica, tako i na planu odeće, recimo, oni ne teže da idealizuju prošlo doba, već pre svega da uspostave diskretnu ali ne manje osetljivu vezu sa njihovim docnijim ili današnjim inkarnacijama.

Četiri portreta, u najvećem formatu, tri lika preminulih prijateljica i autoportret, možda su crtački vrhunac ove postavke, kako po samoj izvedbi, u okviru izvanredno rešenih, složenih tehničkih problema, tako i po ekspresiji njihovih mladalačkih pogleda. Posmatrajući ih, neminovno sam se setio Andrićeve ideje po kojoj se nikad ne možemo dovoljno nagledati ljudskog lica. Ali je ta ideja, hitro prelazila u jedan drugačiji aluzivni svet, kad bih pomislio na suštinske izvore ove serije crteža.
Ovaj interesantni niz ženskih portreta i autoportreta, čime se Daniela Fulgosi do sada, uglavnom, nije bavila, okončavaju likovi dva dečaka, kao zgodna naznaka budućnosti. Reč je o čapkunskim likovima Danielinog sina i njegovog drugara, koji unose u celu postavku energiju budućnosti, onoga što dolazi u prirodnom, očekivanom poretku egzistencije. Unose živost i vitalizam mladih bića…

Vasa Pavković, književnik (iz predgovora kataloga)