Fotografski projekat Srđana Veljovića (1968) nastao je, po rečima autora, sa idejom da se ,,sprovede vizuelna ekskurzija koja povezuje dva istorijska stanja pojedinca i društva – stanje kolektivne paradigme i trenutno, slobodno stanje individue”. Umetnik se u svom fotografskom radu već godinama konsekventno bavi istraživanjem benjaminovskog pitanja o ,,sudbonosnoj estetizaciji politike u doba masa.” Odnos zajednice i pojedinca, građanske jednodušnosti i egzaltacije slobodnog kretanja tela, rada istorijskog vremena i onog individualnog, neki su od aspekata ovog opusa.

(…)

Olimpijski stadion u Minhenu (1972) predstavlja tačku preseka veoma različitih asocijativnih linija koje ga čine rubnom pojavom i mestom promene paradigme. Po svojim arhitektonskim osobenostima predstavlja otelotvorenje principa neeuklidovske (zakrivljene) geometrije, a takođe i primer dekonstruktivizma u arhitekturi. Dalje, za ovaj stadion i ove Igre, vezan je i slučaj masakra nad izraelskim sportistima, koji svojim medijskim efektima jeste paradigma upotrebe terorizma u svom punom potencijalu, na način koji značajno određuje savremenu svakodnevnicu. Nasuprot ovoj fotografiji kao kontarpunkt imamo fotografije Sokolskog sleta u Pragu, 20-tih godina XX veka.
Ove dve tačke ćemo dalje interpolirati dvema serijama fotografija; prva, nastala u Sovjetskom savezu, krajem osamdesetih godina XX veka i druga, nastala u Pragu i Berlinu 1989. u vreme Pada Zida.

Srđan Veljović (iz predgovora kataloga)