Izložba Slobodanke Stupar (1947) zamišljena je kao nastavak višegodišnjeg projekta pod nazivom “Misterija pisma”. Umetnica kroz interdisciplinarni pristup elaborira vizuelne i semantičke mogućnosti pisma, postavljajući pitanja o identitetu i njegovoj potencijalnoj transformaciji putem komunikacije. Polazište za ovakav stav su Deridine rasprave o jeziku, i njegov pristup kontekstualizaciji postojećeg teksta, koje subjekt interpretira na osnovu njegove inicijalne vizuelne i zvučne pojavnosti. Rađanje slovnih znakova i nihovo ,,prevođenje” iz postojećih lingvističkih konstrukcija, odvija se u pravcu konstruisanja novih jezika i
otvorene interpretativne mreže. Izložba je koncipirana kao predmetna i video instalacija.

(…)

Moguće je razlikovati dva osnova tipa radova Slobodanke Stupar koje ovde vidimo. Jedan je statičan i ima daleke odjeke u njenim grafičkim počecima, kako je već napomenuto, jer se u toj vrsti radova pojavljuju, makar rudimentarno, elementi tog medija. Na primer, nešto što bi ličilo na grafičke ploče oblikovano je u knjigu „Sta je Subjektil“ koju je moguće ‘prelistavati’ i pratiti njen dekomponovani sadržaj sačinjen od razlomljenih reči koje se prepliću, rasprostiru na nekoliko listova, dijagonalno, unatrag ili na neki drugi način ispisanih (urezanih kao u neku grafičku podlogu). Tu je i jedna zidna instalacija „Time is Now“ koja u sebi sadrži crnu bitumen masu koja liči na pastu koja se pre otiskivanja nanosi na ploču za stampanje grafike. I sama faktura te mase podseća na njeno ‘umešavanje’ do potrebne gustine pre (nanosenja na ploču i ) stavljanja pod presu.

Drugi je pokretan jer ima izgled video radova koji u suštini, u ovom slučaju, nisu tako mišljeni ali imaju njihovu sintaksu. Ovih nekoliko video instalacija – ’What is a Subjectile’, ’Horizontal-Vertical’, ’Sugar Life’ i ’Wow’, pomeraju percepciju i kogniciju nekog umetničkog rada u pravcu uočavanja, prepoznavanja i razumevanja primarnih vizuelnih elemenata – putem fragmenta lika, oblika, ponavljajućih pokreta uz dodatak isto tako rudimentarnih formi repeticija glasova, zvukova, pokreta, grimasa, čitanja fragmenta teksta (Jacques Derrida: Forcing the Subjectile) i dr. To nam pomaže da se krećemo istim putem kao i autor dok je produkovao ove radove stavljajući najpre sebe, a potom i posmatrače i ispod i iznad njih, između njihove ekranske slike i aktivnosti koju vidimo. Sam rad je ovde proces, postupak njegovog nastajanja i oblikovanja u likovno i vizuelno delo. Proces nastanka rada je sam rad. Deo Deridinog teksta koji se izgovara u radu ’Šta je subjektil’ glasi: Koncept pripada kodu slikarstva i odnosi se na ono sto se na izvestan način nalazi ispod (sub-jectum) kao substanca, subjekt ili sukubus. Smešten između onog sto je gore i onog sto je ispod, on je istovremeno i nosilac i površina, ponekad je takođe i materijal slike ili skulpture, sve ono između što može da se izdvoji od oblika kao i od značenja i reprezentacije….

Jovan Despotović, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)