Izložba o Rastku Petroviću zamišljena je kao svojevrsna dokumentarno-likovna celina koja predstavlja ličnost i delo ovog svestranog intelektualca i umetnika. Nezaobilazna figura intelektualnih krugova u vremenu između dva rata, vrsni književnik, erudita i diplomata, Rastko Petrović (1898-1949), zaslužan je za podsticaj i razvoj nekih od najvitalnijih međuratnih pravaca u umetnosti poput zenitizma, dadaizma, hipnizma i nadrealizma. Osovinu izložbe čine radovi i artefakti (časopisi, crteži i fotografije) iz perioda avangardnih pokreta u kojima je učestvovao, ali i njegovi samostalni radovi – crteži, akvareli i grafike. Centralni, kao i prateći segment postavke, koju čine originalna izdanja i različita dokumentarna građa, predstavljaju delove privatnih kolekcija, koje će po prvi put biti prikazane našoj kulturnoj javnosti. Tekstove za katalog napisali su eminentni stručnjaci iz oblasti koje zaokružuje Petrovićevo stvaralaštvo – Milanka Todić, Gojko Tešić i Miško Šuvaković.

(…)

Rastko Petrović, najznačajniji srpski avangardista, nije tvorac nijednog izma, ali se u kritičkoj dekonstrukciji njegovog dela otkriva da je on i ekspresionista, i dadaista, i hipnista, i nadrealista, i neoromantičar, i sumatraista, i kosmičar i intuitivista itd. Možda bi se, uslovno, moglo reći da je Rastko Petrović tvorac avangardnog sintetizma u srpskoj književnosti. Leksikografski sažeto Rastko Petrović je pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, putopisac, prevodilac i kritičar (književni, likovni, pozorišni, filmski) koji je svoj veoma obimani poetički razuđen stvaralački projekat realizovao mahom između 1920.i 1930. g.

Gojko Tešić, istoričar književnosti

(…)

Rastko Petrović je, kao i drugi usamljeni putnici posleratne generacije, recimo Hemingvej, nastojao da dokumentuje i fiksira ne toliko nove predele i nepoznate običaje, koliko novo iskustvo kretanja i ko-prisustva. Uostalom, sam je najbolje objasnio zašto je snimao, a zatim, tako dugo i čuvao svoje fotografije iz Afrike : ,,Bez pretenzija, bez ambicija, jedino da bih sačuvao svoju viziju o svetu večitog detinjstva.” Njegova romantičarska emotivnost bila je fiksirana u vizuelni suvenir koji je subjektivnu viziju o primitivnom čoveku mogao zaštititi od svake promene. Drugim rečima, fotografija je za Petrovića imala jednu važnu dokumentarnu sposobnost – ona je mogla kao i film, da učini neku izlovanu pojavu ,,univerzalnom, dajući joj mogućnost da živi simultano svuda i zauvek, kao neku treću dimenziju koja je vezuje za beskraj i večnost.”

Milanka Todić, istoričar umetnosti

(…)

Rastko Petrović (1898-1949) pravi je primer modernističkog egzistencijalnog nomada. Kod njega koncept „beskućništva“ postaje bitan i odlučujući u umetničkom smislu, u književnom smislu, u egzistencijalnom smislu, u rodnom smislu, u freligijskom smislu, u smilsu bivanja među ljudima itd. Rastko Petrović je realizovao niz fotografija i crteža iz Afrike (1929). Suočio je pogled gledaoca sa egzotičnim telom drugog i fantazijama i fantazmima upućenim svetovima izvan evropskog horizonta prisutnosti. On je tu istovremeno začuđeni etnolog i buržoaski evropski voajer koji obećava narativ o uživanju pogleda u/na telu i za telo. Njegove fotografije i crteži prikazuju, često, centrirana naga tela muškaraca crne boje kože, ali tu su i tela žena, dece, slučajnih turista.

Miško Šuvaković, teoretičar umetnosti