Performans kao oblik umetničke prakse koji zagovara istupanja umetnika-umetnice u formi događanja i različitih oblika njihovog doslovnog učešća na način činjenice, faktičkog prisustva tela kao subjekta i objekta događanja, a kao alternativa autobiografskog prisustva umetnika na sceni, imao je od kraja 60-tih sve brojnije predstavnike i kod nas i u svetu. Neki od najvitalnijih oblika ove umetničke prakse u njenom nastajanju viđenih iz ugla istoričara umetnosti Jasne Tijardović, na samoj izložbi predstavljene u formi fotografske dokumentacije Studentskog kulturnog centra. Od početka 70-tih galerija SKC-a okupljala je aktivno umetnike kao što su Raša Todosijević, Neša Paripović, Marina Abramović, Era Milivojević, Zoran Popović, Gera Urkom, Joseph Beuys, Gina Pane, Ana Mendieta, Ilija Šoškić, Radomir Damnjanović Damnjan, Luigi Ontani, Simone Forti, Ulrike Rosenbach, Wolfgang Weber…

Iz predgovora kataloga – Jasna Tijardović Popović
(…)
Scena zavođenja, spektakularnih izvođenja tela na relaciji subjekt-objekt umetnosti s kraja šezdesetih bila je stvorena na nov način. Izvršena je bila preraspodela uloga od jednog zatvorenog i pasivnog umetničkog modela, zasnovanog na univerzalnim i apstraktnim vrednostima, prema umetniku i njegovom eksplicitnom telu, kao uslovu temporalnosti subjekta. Performansi, kao i umetnost novih medija i ideja, odražavaju dešavanja šezdesetih godina, kod nas prisutnih u beogradskim studentskim demonstracijama 1968. godine, što je jedan od razloga zbog kojih je beogradska nova umetnička scena bila jedna od najaktivnijih tada.

(…)
Neprozirnost i odsustvo vidljivosti javnog prostora od kraja 60-tih, progovorilo je kao ’vreme tela’ i kroz predmete umetnosti u normama čistog konkretizma i brutalnosti fakta. To da je stvar samo stvar, telo samo telo i ništa više, emancipovalo je govor o posebnoj transcendenciji tela i katarzičnom momentu njenih alogičnih dionizijskih predstavljanja, koji će biti lišeni svake suvišne metaforičnosti i literarne dekorativnosti.