Izložba Mirjane Krstevske (1955) obuhvata izbor radova iz dva ciklusa – Peščana zemlja i Zemlja nastalih u periodu 2012-2016. Osnovno polazište ovih pastela su satelitski snimci čijim odabirom i fragmentacijom nastaju prizori strukture Zemlje izvedeni kao samostalni, ili kao radovi u formi diptih i triptiha. Autorkina kontinuirana fascinacija fenomenima prirode ovde se očitava u dramatičnim spletovima gradivnih slojeva kojima re-kreira, a potom i zaustavlja efemerne prizore u stanju večitog preobražaja.
(…)
Slikarske teme Mirjane Krstevske nas uvek iznova suočavaju sa uzbudljivim fenomenom njenog dubokog razumevanja duha prirode i višeslojnom srođenošću sa njom. Bez obzira na izbor neposrednog motiva i njegovu razradu kroz cikluse. I bez obzira na eventualno ponavljanje istoimenih ciklusa, veoma nalik kakvim pokloničkim ritualima, uvek su tu neka nova snaga, novo promišljanje, novi podaci o ličnom shvatanju, o višem stepenu duhovnog spoja, o novom sloju vlastitog razvoja, koji se svi nenametljivo, skoro fluidno utkivaju u osetljivi i osećajni likovni govor Mirjaninog eposa o Prirodi. O planeti Zemlji i njenom geomorfološkom fenomenu. O Zemlji, kao sastavnom delu univerzalnog mitološkog, moglo bi se reći porodičnog, partnerskog saveza Zemlja-Nebo. Podsećamo da je misaono-poetski pogled Mirjane Krstevske već bio uperen ka Nebu, i pre nekoliko godina samosvojno i likovno veoma uzbudljivo oblikovan putem digitalnog printa. Insistirajući u ovom ciklusu na pogledu ka Zemlji sa nebeskih visina, umetnica je, možda i nesvesno, dotakla princip muško-ženskog odnosa, koji prema mitološkim verovanjima odvajkada postoji između Oca Neba i Majke Zemlje.
(…) Ambivalentni sistem sprega i konfrontacija otvara analitičkom uvidu u jezičku strukturu novi pojavni dijapazon: polje dramskog zbivanja, odnosno atmosferu slike. Scena obiluje prepletima i susretima, uviranjem u tamu i izbijanjem u blještavilo svetlosti, postajući čudesan, gotovo nestvaran spoj lirskog i dramatičnog. Sasvim nalik međusobnim ljudskim odnosima, nalik odnosu Čoveka prema okolini, ili Čoveka unutar samog sebe. U takvom kontekstu, se postavlja pitanje, da li, osim očigledne fascinacije Prirodom i svojih slikovitih osvetljavanja ovih, u odnosu na Čoveka eksternih odnosa, Mirjana Krstevska zapravo ponire u Čovekov unutrašnji univerzum, služeći se Prirodom kao blistavom metaforom?
Vesna Todorović, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)
