Saša Petrović (1976) diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, a obrazovanje je nastavio na master studijama Teorija umetnost i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Projekat Ekskomunikacija 3 predstavlja nastavak umetnikovih istraživanja simboličkih vrednosti najrasprostranjenijeg religijskog simbola poslednjih 2000 godina, krsta, i njegovih političkih, filozofskih i antropoloških implikacija. Predmetna instalacija sa ekranima, odnosno pet spaljenih i pet aktivnih monitora, prati konfiguraciju krsta u prostoru. Skrinovi emituju dva različita video filma koji sukcesivno i u kontinuitetu parafraziraju replike i kadrove iz filma Karla Teodora Drejera Pasija Jovanke Orleanke, sa jedne, i scenu dramskog klimaksa, sa druge strane.
(…)

Ekskomunikacija 3 je neposredan komentar na taj film. Ponavljajući ključne scene za njegov narativ, a to su scene isleđivanja i egzekucije njegove protagonistkinje, Saša Petrović je otvorio tematiku uloge individue u istoriji, načina na koji ona , u specifičnom istorijskom kontekstu, postaje žrtveni jarac za zajednicu, kao i pitanje društvene dinamike procesa uključivanja u neku datu zajednicu i isključivanja iz nje, i to u najdrastičnijoj formi. Isleđivanje je parafrazirano video radom koji se koristi istim filmskim jezikom kao i film, na koga se odnosi, izdvajajući lica u krupnim planovima, bez uvodnog kadra u totalu, i bez naizmeničnog sleda kadrova iz suprotne perspektive, što u potpunosti topi prostor među njima, usmeravajući pažnju publike ka njihovim osećanjima i unutrašnjim stanjima, bez naznaka toga ko su i šta su, niti kako su dospeli u dati okvir. Ta lica su često pomerana na ivicu kadra, sečena na različite načine, i prikazivana iz nekih čudnih uglova. Čak i table sa tekstom, koje referišu na originalni film ne kažu ništa o tim karekterima u kontekstualnom smislu, to jest o kulturnim, političkim, ekonomskim i moralnim stanovištima koje oni zauzimaju. Egzekucija je parafrazirana video radom koji pokazuje spaljivanja Barbike na lomači, klasičan način usmrćivanja onih koji suupleteni u veštičaranje i jeres, kakav je vladao u doba dominacije religioznog kanona. Barbika je tu uzeta kao predstavnik idealizovane slike ženstvenosti, u analogiji spram slike Jovanke Orleanke u popularnoj kulturi koja je izuzetno komodifikovana, još od vremena kada je crkva prisvojila njenu životnu priču, a čak je i način snimanja scene egzekucije doista na neki način drejerovski.

Cela postavka pruža indiciju neke priče, ali ipak sve ostaje na nivou te indicije. Mesto sinteze te priče može biti samo posmatrač, način na koji se ta sinteza vrši zavisi od njega. U tom smislu, ovaj rad u velikoj meri insistira na nekoj specifičnoj estetici recepcije.

Stevan Vuković, teoretičar umetnosti (iz predgovora kataloga)