Slikarstvo Jelene Đurić (1978) nastaje na ukrštanju istorijskih uzora slikarstva materije i njenih egzistencijalističkih pretpostavki, dok autorka istovremeno  revidira  ovo iskustvo da bi potom rekreirala sasvim jedinstven opus. Njenom izložbom u Prodajnoj galeriji ,,Beograd” nastavlja se  ciklus predstavljanja opusa autora različitih apstraktnih orjentacija koji se bave oživljavanjem ili kontaminacijom mitova o sublimnom u umetnosti, mestima novih estetika ili radikalno novih etika. Kredo ovog slikarstva zasnivao bi se na izmeštanju granica demarkacije slikarstva apstrakcije i figuracije, predstava o slikarstvu kao mestu nesvesnog i impulsivnog gesta u odnosu na njene racionalističke i konstruktivističke premise ili o slikarstvu kao mediju zarobljenom u poretku izolovane fantazmatske čistote u odnosu na svet okružujuće realnosti. Specifični događaj, zadovoljstvo, unutrašnji nemir, koncentracija ili teskoba mogu poslužiti kao inicijalni okidač ove priče o mestu nesvesnog, o prostoru iščezlog tela ili pre prostoru slikarstva u kome, kako autorka kaže  „samo trenutno nema mesta za telo i ono što je definisalo privid i spoljašnju manifestaciju…“

(…)

Tumač-teoretičar I : Jelena Đurić iznosi pred savremenu likovnu javnost zanovljena umetnička dela – koja su za razliku od ranijih znatno intenzivniji u koloritu, dok je bogatstvo moguće asocijacije preuzelo primat nad pojavljivanjem pisanog teksta ili poteza koji podsećaju na slovo. To neminovno proširivanje percepcije tokom rada, dakle prirodnim putem, izobrazilo je niz oblika i energično-titravih formi na slikama Jelene Đurić. Čini mi se da ste nedavno o njenom radu nešto slično i napisali, zar ne?

Tumač-teoretičar II : Upravo tako, zajedničko na svim njenim slikama su prikazane apstraktne kompozicije koje sugerišu na unutrašnje porive i strujanja, koji u kovitlacima naznačenog crteža stvaraju energičnu vizuelnu predstavu. U različitim varijacijama, u poljima dinamičnih bojenih ploha mogu se iznaći mnogi emotivni statusi kao i ukupna atmosfera proživljenog. U pretpostavkama koje je Jelena Đurić naslutila i doživela nalazi se težnja za transponovanjem podsvesnog osećanja na velika platna, na mesta gde se sve to ponovo razvije i bolje sagledava. Voringer je takav postupak u okviru apstraktnog razmišljanja i delovanja nazivao – uosećavanje. Oslanjam se uvek na njegov rad Apstrakcija i uosećavanje kada god razmišljam o tome.
          

Danilo Vuksanović, vizuelni umetnik (iz predgovora kataloga)