Prema zamisli Vesne Todorović, istoričara umetnosti, izložba objedinjuje radove troje umetnika, Ljiljane Stojanović (1955) – crteže izvedene kineskim tušem i perom iz ciklusa Trave , istoimeni ciklus fotografija Miljane Vuković (1979), i seriju crteža u kombinovanoj tehnici na temu redukcije organskih oblika, Nikole Vukosavljevića (1946). Koncepcija izložbe se bazira na kompatibilnosti poetika u smislu odabira motiva iz prirode koji generišu njihove tematske i vizuelne izbore. Stilizacija kao strategija za otkrivanje suštine, približavanje geometrijskim linearnim strukturama, ali i ne odustajanje od organičkih obeležja početnog motiva mogle bi biti referentne tačke susreta ovih autora.

(…)

Naoko beznačajna, ali životno bitna priča, ispripovedana putem metafore, oličene i prepoznate u umetničkim delima troje vrsnih likovnih stvaralaca, nije obično oživljavanje jednog sećanja, jer ono nikada i nije zgaslo, istrajavajući iz nekih viših razloga: jedan je u poređenju svojstava trave sa ljudskim životom – krhkost i ranjivost, ukorak sa žilavom upornošću; drugi je u radosti stalnog nalaženja istomišljeničkih osećaja i poriva. Ova priča jeste poziv na osvešćivanje u univerzalnom empatijskom radovanju.
Radost života u uskliku «Hajd’mo u trave», uspešno je otelotvorena u kamernom skladu glasova Ljiljane Stojanović, Miljane Vuković i Nikole Vukosavljevića. Njihova umetnost nije razgovorljiva, ona prenosi samo srce spoznaje, suštinu magnovenog uvida u smisao postojanja – poslužiti svrsi u infinitezimalnom trenu večnosti. Umetnički stav sve troje autora, bili oni toga svesni ili ne, svojom suštinom je najbliži principima učenja zena, prema kojima je priroda ljudskih bića istovetna sa objektivnom prirodom. Ona u nama živi jednako, kao i u objektivnom svetu – uvek u pokretu. Kretanje je njena etstetska vrednost. Zato Lepotu nalazimo u suštini, ne u obliku.

Vesna Todorović, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)