Osnovna tema novog ciklusa slika Kristine Ristić (1973) je susret dva bića zatečena u različitim situacijama poput razgovora, susreta, sukoba, razmimoilaženja, i vizuelna reinterpretacija doživljaja i razmene energije koji tom prilikom mogu da nastanu. Prevazilazeći tradicionalno polazište u slikanju ljudskog lica, autorka predstave likova doživljava kao složenu metaforu karaktera i ljudskih odnosa, a likovnu dekompoziciju crta lica transformiše u reduciran gest i mimetiku. Reflektovanje položaja čoveka današnjice i njegovih aktuelnih društvenih retorika, odvija se paralelno sa oslikavanjem preglednih kompozicionih shema, snažnog i dinamičnog gesta na velikim platnima u formi diptiha.

(…)
Ambivalentan odnos likova na platnima je iskazan doslovnom podelom na dve fizičke celine, a psihološki i emocionalni naboj postiže se postepenim koncentrisanjem prvobitno zasebnih slikanih polja koja u scenama direktnog suprotstavljanja, ali i iznenadne bliskosti neprijatelja postaju jedno. Nasuprot ranijoj eksploataciji mita u slikarstvu vezanoj za univerzalne etičke poruke o apsurdu ratovanja i zaključke da je svaka osvojena pobeda ujedno i veliki poraz i gubitak, interesovanje Kristine Ristić usmereno je na pojedinca kao usamljenu jedinku, autodestruktivni produkt svoga doba osuđen da igra ulogu koja mu je dodeljena, ali i onog koji će snagom volje i savladavanjem sopstvenih slabosti konačno dostići ideal čovečnosti.
Očekivanu epsku narativnost zamenio je svedeni prikaz trenutka u kome se učesnici definišu upravo kroz odnos prema svom neprijatelju, a ishod njihovog susreta može imati dalekosežne posledice za obe strane. Logika dekonstrukcije u crtežima je rezultirala fragmentisanim predstavama glava vojnika, metaforama anonimnih boraca čije se stradanje evocira mimikom grča, suza ili jasnim aluzijama na krvoproliće. Uobičajeni repertoar militarističkih obeležja svesno je izbegnut, a jedini nedvosmisleno vojnički atribut je šlem koji i sam prerasta u antropomorfnu tvorevinu, hibrid mehanizma za ratovanje i bića sa krajnje reduciranim ostacima ljudske fizionomije. Dinamičnost gesta dosledno prati stepen napetosti predstavljene situacije što za posledicu ima i stilsku raznorodnost radova determinisanih dominacijom energičnog crteža. Koloristički kontrasti uskovitlanih masa evociraju sudare energetskih polja sukobljenih strana, dok se momenti zbližavanja i predosećanja obostrane tragedije sugerišu gradacijom širokih monohromnih partija.

Sanja Todosijević, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)