Vladislava Krstić (1978) i Irina Perišić Bošnjak (1983), izlažu kao grupa već nekoliko godina, a njihov rad povezuje sličan senzibilitet, studioznost i ideja očuvanja neprolaznih likovnih vrednosti u tretiranju forme. Radovi, portreti i autoportreti variraju u veličini i materijalu, a ono što ih čini celinom jeste svojevrstan spoj minucioznosti izrade, monumentalnost u konačnom utisku, kao i istančana studija psihloških karakteristika portretisanih. Sam naziv izložbe Lica nosilac je ideje o nužnosti rehabilitacije individualnosti u trenutno dominatnom procesu sveopšte globalizacije svih segmenata savremenog društva.

(…)

Vladislava i Irina lome sledeći tabu savremenog sveta i vrše diskriminaciju, u prevodu razlikuju ljude (koji ipak nisu svi isti) I biraju koga hoće, a koga neće da prikažu. Pri tome, one su odabrale motiv lica kao referentni okvir za susret sa ličnošću predstavljenog pojedinca. Taj okvir, međutim, ne deluje kao ograničenje, već upravo omogućava izoštrene i istančane fiziognomske i psihološke studije koje nam datu ličnost približavaju. Čak i u autoportretima Vladislave Krstić posvedočen je isti postupak gde se autorka u procesu stvaranja, namerno I uspešno ,,razdvojila ” na stvaralački subjekat i objekat posmatranja kako bi autentično predstavila svoju ličnost, a ne sebe kao umetnicu. Takvim tretmanom objekta od strane autora, posmatrač je Slobodan da i sam pristupi delu kao ličnost, jer mu se nameće voluntaristički I parcijalni fragment stvarnosti u interpretaciji nekakvog umetnika – egocentrika.

Postoji, međutim, još jedan element u njihovom stvaralaštvu, koji im je omogućio da sa uspehom ostvare svoj naum i rehabilituju ličnost: zajednički rad. Rad u paru i grupi idealan je upravo za eliminisanje opasnosti od štetnog, egocentričnog individualizma, jer se (sarađujući sa drugim) pojedinačni stvralac svesno povlači u drugi plan, a da pri tome ne gubi ništa od svog ličnog ili doprinosa uspehu celine.

Oliver Tomić, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)